Добар критичар, без обзира на своју идеолошку позицију и критеријуме којима се води, увек ће поћи од конкретног дела које је позван да тумачи. Не постоји други пут да се избегну општа места, произвољни и непотпуни судови, и наметљиво подметање и учитавање властитих ставова, на шта уметничка критика никада није била довољно имуна.
Велика опасност за сваког баштиника културе лежи и у томе, што пишући за текући тренутак може доћи у искушење да све разуме, све објасни и протумачи, као да је њему самом намера инвестирана у дело јаснија него самом аутору. Због тога се просудитељ и вредноватељ (да избегнемо често помињање термина критичар) мора непрестано опомињати на опрез: критеријуми којима просуђује и вреднује најчешће буду они којима се накнадно оверава значај његове активности и његове епохалне мисије.
Ови уопштено изложени ставови свима су савршено јасни на терену етике. Проблем настаје када се они суоче са оспоравањем и осујећивањем које им неминовно следи у датим историјским и друштвеним околностима које, готово по правилу, проблематизују позицију критичара и поводе који подстичу његове рефлексе и рефлексије.
Критика може претендовати на неутралност, али не и на аполитичност; формална довршеност не мора јој бити гаранција да ће превазићи луцидност интуиције која пркоси интелигенцији; цензура и стигматизација одређеног дела или аутора, да би се њима насупрот афирмисали текући циљеви једног друштва и исказала подобност доминантном политичком дискурсу, може бити чин истинске правоверности, али и прекомерне амбиције и несвесности да је посреди још једно учешће у тенденциозном лову на вештице.
На почетку 21. века наша култура је вирулентно визуелна и у акутном стању терора слике. Генерисање и прождирање визуелних знакова у обрнутој је сразмери са суштинским разумевањем начина на који визуелни медиј функционише, како се визуелни знаци кодирају и како се визуелне информације структурирају да би понеле жељени садржај. Поставимо стога питање: шта уметнички критичар на почетку новог миленијума треба да ради, како да делује, како да вреднује, коме су упућени његови написи, због чега их пише? Како треба да изгледа његов професионални портрет? Ко је он уствари?
Уметнички критичар је зналац на терену наоко очигледног, професионални конзумент визуелне културе који нема никаквих предрасуда. Његов основни задатак мора бити подучавање, и то онај облик подучавања које његовог слушаоца и читаоца ставља у повлашћен положај. Он непрестано мора производити могућности да се визуелне информације (слике и знаци) конзумирају свесно и активно, да већ виђено и пасивно примљено буде сагледано и обрађено на нов, смисленији начин, и да његови увиди, које отвореност слика непрестано провоцира, укидају баријере између садашњег и минулог, ефемерног и митског, сакралног и профаног. Његова методологија стога је флексибилна, његова прилагодљивост протејска. Он не зна за високу и ниску културу, елитну и популарну уметност. У једнакој мери је способан да у формама и знацима популарне културе ишчитава слојеве древног, магијског, митског, и да обрћући перспективу, попут жонглера и артисте, своје знање о минулим епохама актуализује и прилагоди изазовима новог времена. Све скупа мора бити спреман да преточи у писање разумљиво попут слогана на мајици, живу реч која непокорне садржаје чини гипким и разумљивим неуком уху, и продоре у којима се аргументи интелигенције преплићу са суптилним увидима интуиције. То је у збиру један посве поп приступ, који је у академским круговима често презрен и озлоглашен, док у јавној сфери опстаје утолико што остаје веран снази својих аргумената и доследан у одбрани властите независности.
Етички и морално, уметнички критичар мора одбранити властиту позицију. Ако пише по унутрашњем диктату и полемички, његове наклоности и ставови не смеју га заслепети. Ако пише за новац и афирмативно, жеља за стицањем не сме га одвести у хиперпродукцију у којој ће квантитет производње умањити квалитет његових производа. Будући, по дефиницији, афективан и страствен, он писањем мора освешћивати своју афективност како би његови читаоци и слушаоци постали свесни својих страсти. Поводи за изрицање судова и тумачења не смеју му бити искључиво поводи против: ако стално реагује искључиво, да би био против, на крају неће имати шта да афирмише, рушећи, неће себи оставити простора да ишта изгради. Мора се чувати од острашћеног, идеологизираног мишљења, као што се, у истој мери, мора чувати од тога да његова друштвена позиција не иде на штету његовој слободи да тумачи ствари по своме. Начин на који је гради дуговаће искључиво квалитету свог писања, интензивном пријему својих наступа и савесности са којом, без разлике, обавља све своје послове. Своју позицију не сме схватати меркантилно, симболички капитал којим располаже не сме злоупотребљавати, и стога своје производе никада неће схватати као трампу и услугу. Буде ли чинио тако, његова активност неминовно ће се претворити у рад на властитом миту, неговање ерудиције у егзибиционизам, док ће му писање постати плитка еманација тог мита и јалово покриће за неповратну истрошеност.
Уметнички критичар никада не сме подилазити својој публици, не сме је потцењивати, али јој неће ни слепо веровати. Уместо уске заједнице посвећених увек ће замишљати много шире кругове заинтересованих чијој радозналости мора да се прилагоди. Због тога ће користити све благодети модерне технологије, биће агресивно експанзиван и способан да садржаје које креира истовремено самостално аранжира, уреди и учини у потпуности доступним. Јасноћа му бира бити императив. Ако је склон цитирању, цитате ће бирати са пажњом и полагаће пажњу да их на адекватан начин функционализује у оквиру властитог текста како би избегао њихово банализовање. Пажња коју на овај начин исказује према ауторима које цитира преносиће се на његов текст. Ако је склон дигресијама, мора бити потпуно јасно због чега их умеће у општи ток излагања. Колико у функцији самог текста, оне још више морају бити ту ради дела, аутора, слике, грађевине, књиге, филма, стрипа и албума којима се бави, а не ради тога да би нас опсенио својим увидом у езотеричне лектире на чије тумачење тежи да стекне ексклузивно овлашћење. Са подједнаком пажњом радиће и на техничком и на естетском описмењавању своје публике, јер су то две стране истог процеса у коме се генерише визуелна култура. Не сме имати никакве предрасуде у погледу нових технологија, као што их неће претпостављати старијим, традиционалним медијима: за његе су то, једноставно, брзи и спори медији чију делотворност одређује искључиво умешност онога ко се њима служи. Од своје публике очекиваће увек за длаку више него што она очекује сама од себе, јер се тако померају границе и подижу критеријуми. Снагу свог утицаја никада неће злоупотребити како би створио властите сателите јер ће себи тако ускратити могућност за напредовање. И он сам, и његово писање, и његова активност биће неминовно укључени у бескрајне ланце накнадних тумачења, и што више буде отворен за њих утолико пре ће постати део једне живе традиције.
Сфера визуелног одувек је била сфера полемике, расправе, афирмације, цитирања, проповедања и пропаганде. Тим више, данас морамо бити свесни начина на који она функционише, јер је то примарни језик којим се наша епоха изражава, и јер нас њено неразумевање и злоупотребе, које су на том пољу често неосетне, могу свести на разину аналфабете и идиота. Због тога озбиљност, са којом свом послу прилази, уметнички критичар мора помирити са захтевима да преобрази начин на који гледамо и видимо. На концу, то није ништа друго до стварање услова да се у креирању визуелне културе заузме жива и активна улога уместо опасне улоге станице која пасивно прима сигнале. Такав захтев неминовно истиче потребу за сталним развијањем критике и самокритике који се може осмислити једино кроз целоживотни процес непрестаног вежбања. А сад, на дело!
Напомена: текст објављен 14. 01. 2017, на истоименом блогу, на којем и даље стоји слоган: Критичари горе, рукописи не!
Čitaš me! 